Поцинковане челичне цеви се деле на два типа: топло{0}}поцинковане челичне цеви и хладно поцинковане челичне цеви.
Вруће{0}}поцинковане цеви се праве реакцијом растопљеног метала са гвозденом подлогом да би се формирао слој легуре, комбинујући тако подлогу и премаз. У процесу врућег{2}}поцинчавања, челичне цеви се прво перу киселином-да би се уклонио оксид гвожђа са површине. После прања киселином, чисте се у раствору амонијум хлорида или цинк хлорида или мешаном раствору амонијум хлорида и цинк хлорида, а затим шаљу у купатило за топло{5}} поцинковање. Вруће{7}}поцинковање има предности уједначеног премаза, јаке адхезије и дугог века трајања. У процесу топлог-поцинчавања, подлога челичне цеви и растопљени премаз пролазе кроз сложене физичке и хемијске реакције да би се формирао слој-отпоран на корозију, блиско структуриран слој легуре гвожђа цинка{11}}. Слој легуре, слој чистог цинка и подлога челичне цеви су интегрисани. Због тога има јаку отпорност на корозију.
Хладно цинковање је такође познато као електро-поцинковање, са веома малом тежином превлаке цинка од само 10-50 г/м2. Његова инхерентна отпорност на корозију је много инфериорнија од отпорности топло поцинкованих{5}}цеви. Превлака цинка на хладно-поцинкованим челичним цевима је галванизовани слој, који је независно слојевит од основе челичне цеви. Цинк премаз је танак и једноставно пријања на основу челичне цеви, што га чини склоним одвајању. Због тога је његова отпорност на корозију лоша. У новоизграђеним стамбеним објектима забрањена је употреба хладно поцинкованих челичних цеви као водоводних цеви.
